Avanture pustosvata #Retrovizor

Pustosvat je reč iz seoskog života, ali mi se iz prošlog stoleća sama vratila kad su počele nedaće, nevolje i tegobe našeg vlasnika, otisnuvšeg se – svojim novim avionom, u pratnji omiljenih trudbenika medija – na veliko slavlje u srcu Floride, ali, gle, za razliku od seoskih pustahija kojima obično uspeva da se pomešaju sa pravim svatovima, gde čalabrcnu i gucnu koju, pa čak i odigraju neki ples sa inače ne baš dostupnom zaovicom, naš junak nije uspeo da uđe, neko će zbog toga odgovarati, jer domaćin Tramp bi se izuzetno obradovao ponovnom susretu sa našim bogom i našom batinom, ostale zvanice slušale bi sa zavišću prisne i takoreći neotesane reči domaćinove: „Gde si, dugajlijo, kako izlaziš na kraj sa Kinezima?!“, što bi možda urodilo protestnom notom kad bi Kinezi dočuli da se sa njima izlazi na kraj, uglavnom je umesto srdačnog susreta i razgovora gde bi našijenac rekao „ne pitaj šta Srbija može da učini za tebe, za tvog zeta i za tvog sina, nego pitaj šta bi ti mogao da učiniš za Srbiju!“, našijencu pozlilo, te se u svojoj novoj igrački vratio u domaju, ogovaran više no ikad: te je platio milion dolara da uđe, te se prijavio pod ne baš lažnim, ali dobrano potkraćenim imenom, Aleks Vuči, pa će mu zbog kršenja američkih zakona možda biti i zabranjen ulazak… Ali, istina uvek izbije na videlo: „Pavlovic today“ razbila je u paramparčad sve glasine: Trampova sekretarica, ta i ta, piše lepo ime, znači istina je, Karolin Livit, tvrdi da šefica kabineta, isto piše koja i koja, Suzan Vajls, nije sa praga oterala našeg predsednika, niti je ovaj u stilu trgovačkog putnika gurnuo jednu nogu u ragastov… – Pa, sestro Pavlovićka today, niko nije ni tvrdio da nam je napakostila lično šefica kabineta, shvatili smo da se dika naša i uzdanica naša tamo osramotila, na put se uzdanica vinula samostalno, kao što sve samostalno i radi, zaputila se na zabavu koja je samo za domaći živalj, te je bio dovoljan savestan portir pa da nezvanac ostane van imanja, kakvu nam vi vest šaljete?! Senator te i te države, taj i taj, tvrdi da nije on, niti iko iz njegovog kabineta, sabotirao smeo i jedinstven plan istočnog despota tog i tog da uđe na donatorsku dogodovštinu?! To je kao kad bi moja agencija „Živkov yesterday“ obznanila da ti i ti novinari nisu bili u blagoslovenom ozračju predsednikovom te da nisu prisustvovali njegovoj državničkoj havariji niti su učestvovali u njegovoj odiseji. To ne bi značilo da je Isus putovao bez jevanđelista: neki drugi novinari imađahu tu ludu sreću, tih drugih mi je najviše i žao, na vrtoglavom vršku njihove karijere putovanje sa božanskim bićem, letelicom koja miriše na novo i na skupo, sve plaćeno, all inclusive, sve u fulu, a onda navrat-nanos: pakuj se, idemo kući, mora naš domaćin hitno na VMA, što se brže spakujemo i ukrcamo, rastu i pacijentove šanse, a ko spasi život jednog predsednika, spasao je živote svih vladara na svetu. I zaista, sve je dobro, što se dobrim svrši, neskol’ko dnei spustia odlete pacijent – ne znam da li sa istom onom novinarskom bratijom kojoj su zakinuti dani u Americi – u Moskvu, na paradu, odande nam se obratio dobrotom RTS-a, na čijem je dnevniku besedio dvadeset četiri minuta: duhovit sam barem koliko i Kesić, sigurno ćete netremice slušati moje dogodovštine sa krstarenja zaraćenom Evropom i moje pustolovine u Kremlju i okolini… „Živkov yesterday“ saznao je da predsednik Putin nije slušao visokog gosta iz Srbije sa onolikom pažnjom i divljenjem kao u ranijim susretima, što gostu nije promaklo, čak ga je domaćin i prekinuo, učtivo, ali odlučno, kao kad je izbegao da ga Milorad Dodik sa visine obaspe vrelim poljupcima: „Znam da izgledam kao neko ko se dosađuje, ali sve što mi govorite već sam čuo od vašeg patrijarha, sve mi je potanko ispričao na ruskom, i te kakvom ruskom, ruskom kakav davno nisam čuo, kao što nikad nisam čuo ni ‘Kaljinku’ otpevanu onako kako mi je otpevao vaš ministar Dačić…“

Zašto nismo mi imali paradu, i mi smo se borili protiv Hitlera? – pitao sam javno, i predložio da žitelji Ćacilenda i Novog Ćacilenda odu džumle do Vuka ili do Đerma, bio bi to defile elitnih jedinica naše države, naravno, moj zamysel nije udostojen pažnje, preko njega se prešlo kao što su tenkovi Vermahta prešli preko dede Miloša Hrme, junaka „Strogo kontrolisanih vozova“, deda je radio kao hipnotizer u manjim cirkusima i izašao je pred tenk sugestivno ponavljajuć „vratite se kući, vratite se kući“, predvodnik tenkovske kolone je zbog neočekivanog prizora i zastao, ali samo nakratko…

Još rubrika „gde su, šta uče?“, deca ministra Malog koja žele da uče, zaista i uče, u stranoj školi koja će se ovajditi sa 235 hiljad evra, otkud tebi, care, tolke pare, drznuo se neko da pita, i to mislim baš dok predsedniku nije bilo dobro, ispostavilo se da doktor Mali ima prijatelje, da prijatelji imaju novac, i da – za razliku od svih bogataša koje sam svirajući imao sreću i čast da sretnem, a koji su svi čuvarniji od svakog siromaha – ne škrtare nimalo kad je u pitanju dobrobit Malove dece… U našoj siromaškoj zavidljivosti postajemo prosti i pitamo ono što pristojni ljudi nikad ne bi pitali, pa to je kao kad bismo premijera Macuta pitali otkud njemu toliki kvadrati i kako to da je dan uoči beatifikacije kupio vilu za milion evra. „Živkov yesterday“ nikada ne bi pao tako nisko da dekoncentriše prečistog čika doktora u novoj, najvišoj fazi njegovog dijalektičkog razvoja.